Bio: Countess Katarina Frankopan-Zrinski

 “Arkiv za povestnicu jugoslavensku”, Knjiga IX, by Ivan Kukuljevic-Sakcinski, 1868. pp. 158-183.

Ana Katarina grofinja Frankopan-Zrinska.

U povjesti svieta riedko se pojavljuju žene na pozorištu javnoga djelovanja, ali kada se koja pojavi, tjerana svojom vlastitom silom, onda nadmašuje čestoputa suvremenike svoje oštroumjem i veličinom svoje namisli i svoga poduzeća, koje će biti tim sjajnije i veličanstvenije, ako nadje oko sebe mužkaracah, koji zħadu shvatiti ćut i misli uzhićene žene, te umiedu krepko podpomoći prirodjenu slabost fizičnu, sa svojom narodnom jakoštjum. I u Slavenah bijaše ženah velikih umom, uplivom i radnjom. Bijaše njih i u Hrvatah, a jedna izmedju posliednih bijaše Frankopan-Zrinska.

Čini se, kao da je njeka tajna ruka, koja ravna sudbom pojedinih ljudih, porodicah i narodah, htjela u toj gospodji sjediniti sve, što ženu čini i velikom i nesretnom.

Po svom rodu pripadala je plemenu, kojemu se počelo gubi u najdavnijoj prošlosti hrvatske povjesti, premda kojekakovi književni laskavci i neznalice htjedoše naći korjen toj slavnoj hrvatskoj lozi u rimskoj porodici Aniciah i Frangepanah, s kojimi ona samo na toliko u savezu bijaše, na koliko papinska dozvola, i rodoslovno znanje rimske stolice, može priciepiti jednu porodicu uz drugu, dvih sasvim tudjih narodah.

Ali ne manje slavna bijaše i porodica Šubićah - Zrinskih, što kod nas već svako diete znade. A uprav Ani Katarini bješe sudjeno, dvie ove i najstarije i najbogatije i najslavnije i najnarodnije porodice hrvatske, s nova spojiti u jednu granu; ali iz nje poteče tužan cvietak s gorkim nalipom, koj čini za uvjek posahnuti i stablo i grane i lištje i cviet obih ovih porodicah, za kojimi hrvatsko srdce zahman plače, tražeći zaobstunj u plemenih svoga roda ravne ili slične njima.

Otac Ane Katarine bijaše Vuk Kristofor Frankopan, nazvan Tersački, sin Gašpara, († 1589) junaka na glasu, a brat Jurja i Nikole od g. 1616-1622 bana hrvatskoga (r. 1583 † 1647). I Vuk spada medju najslavnije junake svoga vremena u Hrvatskoj. Rodjen oko 1589, odgojen u Italiji, sprovodi on sav svoj viek u borbi s Turci i Mletčani, a bješe čovjek učen i veoma dobar govornik. Jur g. 1612. imenovan bi vicegeneralom u krajini Hrvatskoj i kapetanom modruškim, premda je Modruš od starine njegovoj porodici pripadao. Ali ako je i primio časti vojničke, jedino radi toga, da vladajući Niemci u hrvatskoj Krajini sve bolje časti nerazgrabe, to je ipak bio viečni neprijatelj zavoda vojničko-krajiškoga i gospodstva tamo njemačkoga, te je sakrivenom radnjom Niemacah, pod izlikom, radi zlo vodjena četovanja proti Turkom kod Bunića, jur g. 1613 od gradačkoga dvornoga vojnoga vieća sa svoje časti dignut.

Razdraženost Niemacah poraste prema Vuku još veća, kad se je kao vlastelin veće strane hrvatsko - krajiških dobarah, sa svom silom opirao novomu naseljenju uskokah na njegovih vlastelinstvih, koji posvojivaše zemlje, polja, šume itd. od vlastelina bez ikakove odštete i bez ikakove daće, samo što su se Niemcem obvezivali nositi oružje i braniti zemlju od Turakah. Nu ipak je i sam Vuk jur prije naselio bio mnoge uskoke na svojih dobrih, oko Mrežnice, Modruša, Ogulina, Oštarije, Plaškoga, Gomirja, Jesenice itd. podielivši jim njeke slobode i prava, da neimajući od njih druge koristi, već što su mu u vojsci služiti morali.

U vrieme mletačkoga rata (1615-1617) namjestiše Niemci Vuka opet kao generala, te im je ovaj ponajviše u ratu koristio, ali i velike štete od Mletčanah trpio, koji su palili i robili njegove primorske gradove Trsat, Bakar, Kraljevicu, Novi itd. Nu kad se Vuk radi osiguranja svojih primorskih dobarah s Mletčani u dogovaranje upusti, poslaše ga Niemci u Furlansku, gdje se junački borio proti Mletčanom. Vrativ se Vuk g. 1616 iz Furlanske i Kranjske u Hrvatsku, potuče Turke kod Križanićeva Turnja, nastavi zatiem u primorju borbu proti Mletčanom i na Krajini sa Jurjem Zrinskim proti Turkom, ali nehtede g. 1619 i 1620 na njemački poziv, izvan domovine vojevati proti Betlemovim buntovnikom, što mu opet Niemci za zlo uzeše. Medjutim ostane on i nadalje u časti »generala hrvatske i primorske krajine i kapitana ogulinskoga, gojmirskoga i svih uskokov", te bješe, kao jedan izmedju najuglednijih vlastelah hrvatskih, po kralju Ferdinandu II. god. 1640 zajedno 8 biskupom Vinkovićem imenovan za kraljevskoga povjerenika, prilikom uvadjanja u čast bansku Ivana grofa Draškovića. Potuče zatiem sa svojim sinom Gašparom Turke kod Izačića, Korenice, Kapele i Zavalja, osvoji grad Cetin i pomogne Mletčanom potjerati Turke iz Like i Krbave, zašto ga Mletčani nagradiše dragocienom zlatnom verigom i kolajnom, a za ostala svoja junačka diela, što ih počini u družtvu sa svojim bratom Nikolom, sinom Gašparom i sa Nikolom i Petrom Zrinskim, dobi od cara Ferdinanda II. god. 1643, 10.000 fr. na dar uz odpust poreza od svoga dobra Brežci (Rann) u Štajerskoj. Poduze g. 1650 sa svojiem sinom Gašparom i zetom Petrom Zrinskim putovanje u Italiju i u Loreto, bez svake dozvole, zašto dobi opet pismeni ukor od bečkoga dvora; te umre napokon godine 1652. kao general, kr, komornik (Cubicularius) i kr. savjetnik, ostavivši slavno ime u svom narodu, ali veliku ogorčenost u Niemacah i onih spisateljah, koji kasnije pisaše u prilog njemačkim svrham i krajiškomu zavodu.

Ovaj Vuk Krsto Frankopan imao je tri žene. 1. Jelenu kćer Stjepana Berislavića. 2. Uršulu grofinju Inkofer kćer Iv. Inkofera i Ane Šibrikove i 3. Doru udovu Paradeizerovu, rodjenu Kćer Ivana Jurja grofa Hallera od Hallersteina. Sa prvom ženom Jelenom, rodi sina Gašpara, oženjena sa Evom Forgačevom († 1651); sa drugom rodi sina Jurja, slavna junaka i umjetnika, († 1661) koj bi oženjen sa Sofiom Forgačevom kćerjom Nikole, i kćer Anu Katarinu. A sa trećom rodi nesretnoga Franju Krsta, oženjena sa markezom Juliom de Naro.

Ana Katarina Frankapanova rodi se oko g. 1625. Odgojena bi po običaju svoje porodice sasvim u duhu narodnom, po ukusu vlastelah onoga vremena Budući da joj bješe mati Niemica, umiela je i jezik njemački, a po svoj prilici i talijanski. Ponosita po krvi i plemenu, bješe vazda milostiva prema služećim joj i podložnikom svojím, a mržnja protiva Niemcem uvrježena bješe opet u njoj po krvi, po otcu i po braći.

Izobraženim umom i uznešenim duhom svojim očara ona mnoge od poznanikah svojih, ali srdce pokloni samo jednomu, njoj jedino ravnomu od zemljakah svojih, a to bješe Petar Zrinski, brat tadašnjega bana i pjesnika Nikole, sin slavnoga Jurja, a praunuk još slavnijega Nikole Sigetskoga.

Godine 1641 dne 27. listopada, u kući njezina otca Vuka u Karlovcu gradu, bješe držana svadba njezina, svečana i sjajna, kakove grad Karlovac prije ni kasnije nevidje. Mjesec danah prije sazva Petar Zrinski svatove sa svih stranah, iz bližnjih i dalekih pokrajinah, vladare i knezove, boljare i plemiće, gradove si gradjane, dvoranike i podložnike svoje. Medju ostalimi sačuvane su u mletačkom državnom arkivu njegove dvie pozivnice, upravljene na dužda Franju Erizzo i na veliko vieće mletačke republike. U toj pozivnici poziva on dne 26. rujna rečenu gospodu, kao susjede i prijatelje svoje, i moli jih, da se potrude na gore rečeni dan 27. listopada na ručak u Ozalj grad, a na večeru istoga dana, i na objed drugoga dana, u Karlovac u kuću Vuka Frankapana.

Ana Katarina bješe tada oko 16 godinah stara, stanovaše u prvo vrieme svoje udaje u Ozlju gradu, zatim u Božjakovini, Vrbovcu, Čakovcu, Grobniku, Kraljevici, Novom, Bribiru iu ostalih svojih gradovih.

Najstariji, nam poznati hrvatski spomenik, podpisan njezinom rukom, izdade ona u Božjakovini dne 4. srpnja 1647, kojim potvrdjuje u ime svoga supruga Petra Zrinskoga stare pravice podložnikom svojim Rakovčanom, Samoborčanom, Banjčevčanom i Brezancem, koje pravice dobiše ovi još od Nikole Sigetskoga. Iste godine dne 3. rujna napisa ona u Grobniku gradu, pod molbu njeke sirote Uršule Benšićke: „Do naše dobre volje i doklam se kaj pomore k hižtvu, neka joj bude na onom što prosi ova suplikanta«. Dne 9. srpnja 1656 pisala je u svom gradu Turnišću prijatelju svoje kuće, umnomu pravoslovcu i pjesniku Ivanu Sakmardu za njeke novce, vrhu kojih mu poslà obveznicu. A god 1662 nagodi se dobrovoljno sa gradjani zagrebačkimi radi njeke dugo vodjene parnice, na što zahvalni grad Zagreb nju i njezinoga supruga, kao i djeteu jim oprosti od svake daće, što su imali plaćati kao gradjani za svoju kuću u Zagrebu.

Medjutim podnosila je mnoge tuge, radi mnogih uvriedah, što su ih nanieli kojekakovi njemački generali njezinomu suprugu i njega bratu Nikoli, te se mrznja proti vladi njemačkoj u njoj tako duboko uvrieži, da je na sve moguće načine mislila, kako da se njemačkoj vladi osveti. Njezinu duboku mržnju nemogaše izliečiti ni povišenje njezina supruga na čast bansku i naimenovanje njezina mlada sina za kapetana ogulinske krajine, te je iste godinė, kad joj muž postade banom hrvatskim, baveći se u Mletcih, započela bez znanja svoga muža opasno dogovaranje sa francezkim poslanikom Brizierom, kako da francezkom pomoćju strmoglavi njemačku vladu, tražeći još i dalnja sriedstva za pošpiešenje ove svoje tajne svrhe.

Poznavajući tajne istovjetne namiere Ugarah, nagovaraše svoga muža na savez s tadašnjimi ugarskimi nezadovoljnici, k čemu joj dobru priliku podade zaručenje svoje najstarije kćeri Jelene sa principom Franjom od Rakovca, sinom poznatoga vodje ugarskih nezadovoljnikah, koje zaručenje dogovori Petar Zrinski, kad je dne 6. listopada 1666 sa tadašnjim ugarskim nadvornikom Veselenjem, ugarskim primasom Lippajem, i pridvornim sudcem, a najbogatijim vlastelinom ugarskim Franjom Nadaždom, načinio tajni savez proti vladi, položivši u njihove ruke zakletvu viernosti.

Dne 9. ožujka 1667 prisutstvova Ana Kat. Frankapanka sa svojim suprugom kod svečane udathe svoje kćeri Jelene sa principom Rakotziem od Rakovca u slovenskoj Bistrici (Neusohl) kojom prigodom bijahu se sabrali plemićki zastupnici od 13 gornjih, većom stranom slovenskih županijah, i zaključiše u tom sastanku, potražiti pomoć proti vladi od vojvode erdeljskoga, od Turakah, od rimske stolice i od Poljakah. Pošto pako neimadoše potrebitih za bunu novacah, naumiše zarobiti njeke novčane pošiljke kovanoga novca iz gornjougarskih kovnicah; a na predlog Zrinskoga, porobiti gradove Mirka Erdöda, gdje bijaše sahranjeno do 100.000 forintih. Ali obe namiere neizpadoše za rukom.

Ana Katarina Frankapanka sa svojim bratom Franjem Krstom i Mariom Sećijevom, suprugom nadvornikovom, preuze zadaću, predobiti vladu poljsku za svoju svrhu, i razkrstiti ugovorenu udaju austrijske nadvojvodkinje Eleonore sa poljskim kraljem Mihaljem Viešnovickim; nu još prije poslaše urotnici od ugarske strane Vladislava Ballu, a od hrvatske Franju Bukovačkog, najviernijega i najodvažnijega privrženika Petra Zrinskoga u Carigrad, da izposluje pomoć tursku.

Vrativši se Ana Katarina iz Ugarske, misleći na to, kako da svoje podložnike još više k sebi povuće, podieli u svom gradu Novom Zrinju dne 26. rujna 1667 njeke pravice grobničkim i bakarskim stanovnikom, a dne 16. prosinca i. g. obéinam od Grižanah i Drivenika. U istom gradu Novom Zrinju izdade sliedeće godine 1668 dne 10. siečnja naredbu za Grobničane, kako imadu držati red i čistoću u Gradu Grobniku.

Premda je u ovo doba bečkomu dvoru, po izjavi austrijskoga tumača na turskom dvoru, Grka Panajotta, već poznato bilo, što se u ime Petra Zrinskoga u Turskoj radi, to je ipak car Leopoldo I. još godine 1668 dne 3. ožujka izdao povelju za Petra Zrinskoga i Anu Kat. Frankapanku, kojom im se dozvoljuje slobodna prodaja pomorske robe bez ikakove daće, po svoj Hrvatskoj, osobito u Zagrebu. Ovom dozvolom i dotično oprostom otvori se Zrinskomu novo vrelo bogatstva, osobito poradi trgovine sa sicilijanskom solju, te on dobi nova sredstva za svoju buntovnu svrhu. Za povećati svoju vlast u Hrvatskoj, posla iste g. 1668, iza smrti hrvatskoga generala Auersperga, svoju suprugu Anu Katarinu u Beč, da izradi pomoćju carice Margarite, kod cara, da se njemu, kao banu, važna ova čast podieli; nu supruga vrati se bez uspieha iz Beča, jer generalom postade i opet Niemac Ivan Josip Herberstein, što Zrinskoga, koj se u to doba sa bečkim dvorom izmiriti htede, još više razjari, a strastvena Ana Katarina ode u Ugarsku k svojoj kćeri, da tamo bunu još većma podpiri.

Poradi velikih svojih potreboćah nemogoše u to doba Petar i Ana Katarina svojoj kćeri Juditi Petronilli, koja ode medju zagreb. kaludjerice sv. Klare, podati pristojni njihovim porodicam miraz, te joj odpisaše, kada se ona radi toga pismeno potužila, da jim nije s voljom bilo što je u siromašan zagrebački monastir otišla, jer su ju željeli dati u takav „kadi su vse hercežice i grofice, a to s preporučenjem Njih. svetlosti milostivne cesarice". Nu da su ipak odlučili, miesto obećanoga miraza od 3000 for., dati joj svaki od svoje strane 6000 fr., dakle ukupno 12.000 fr. Zavezno pismo vrhu ove svote pisà Ana Katarina u Čakovcu dne 12. lipnja 1668 vlastoručno, jer njezin suprug morao je njekamo naglo otići, premda je zajedno s njome podpisao pismo.

U njem spominje Ana Katarina i svoju najmladju kćer Zoru Veroniku, „koja se uči štati i pisati, svaki dan tebi list piše, ali ga nigdar nezna prečtati, neće ni čuti zato, da bi ti opaticum vu kloštru ostala, silum hoće da po te pošalemo.

Iz ovoga pisma učimo se, da je porodica Zrinskoga sasvim u narodnom duhu odgojivana bila, jer roditelji i kćer nedopisuju u drugom jeziku nego na hrvatskom. Vidimo takodjer, da je medju djetcom vladala velika ljubav, i da malena još Zora Veronika svojoj sestri osobito privržena bijaše.

Ali novčane potreboće moradoše kod Petra Zrinskoga u ovo doba rasti sve većma, jer još iste godine 1668 dne 8. studena pozajmi on za kratko vrieme od kaptola zagrebačkoga, iz zaostavštine Petra Petretića, njekoliko komadah zlatne i srebrne posude, kojih novčanu vriednost obvezà se u malo danah izplatiti.

Medjutim spremala se sve to veća oluja nad glavama Ane Katarine i njezina supruga. Vierna njihova drugarica Maria SećiVeselenjeva, od g. 1667 udova, iznevjeri jim se u jeseni g. 1668, te izdade sve tajne namiere urotnikah, ujedno poslà Franju Nagya, tajnika svoga pokojnoga muža, koji je sva tajna dopisivanja rukovodio, u Beč zajedno s pismi, koja su dvoru podobro otvorila oči.

Neznajući za ovu izdaju, poslà u smislu svoga obećanja Ana Katarina i nje brat Franjo Krsto u proljeću g. 1669 Patra Vasilja dominikanca, pod imenom Abbate Palmerini, kao svoga i Zrinskova poslanika u Poljsku, da traži tamo pomoć od kralja i da osujeti ženitbu kraljevu sa austrijskom Eleonorom. U pismenom naputku, što ga je Frankapan vlastoručno izpravljao, govore medju ostalima o caru Leopoldu: „da Poljska od njega nikakove koristi dobiti neće, pošto je čovjek slaba uma, zauzet samo za balove i kazališta, nebaveći se ni malo junačkimi poduzetji ili važnimi i ozbiljnimi poslovi; da je zavisan od strastih i privatnih interessah svojih ministarah, bez ikakove samostalnosti; da su mu blagajne izcrpljene, da neima veresije u svietu, da je preziran od susjedah, malocienjen od prijateljah, a mržen od podložnikah itd.' Iste još godine 1669 otide Ana Frankapanka u gornju Ugarsku, i posjeti u Šarošpataku svoju kćer Jelenu, s namierom, da otide u Poljsku za uspješiti posao.

Uspjeh u Poljskoj nebijaše takodjer za urotnike povoljan. Kralj poljski odgovori istinabog Petru Zrinskomu vlastoručnim pismom, u kojemu se zahvali na prijateljskom povjerenju, ali ženidba sa Eleonorom podje ipak za rukom, i kroz ovu, savez s Austrijom. Sada preostade još jedina Francezka, s kojom Ana Katarina prva posao zamisli i nastavi. Ludovik XIV. nemareći sprvine mnogo za ugarske i hrvatske urotnike, pobojà se kasnije, da će se car Leopoldo umješati u poslove španjolske, s kojom je francezki kralj ratovao, skloni se na podupiranje namierah Zrinskoga i Nadažda, te je kroz svoje poslanike Gremonvilla i Briziera podpaljivao bunu, podupirajući ju i novcem.

Nu pošto je Francezka od Ugarske i Hrvatske suviše udaljena bila, te s toga nije ni mogla svojski podupirati buntovnike, zato nastaviše Zrinski i Frankapan svoja dogovaranja s Turci, osobito s pašom bosanskim, kojemu je Zrinski dva puta vlastoručno pisao, a kapetan Bukovački bijaše izradio u Turskoj, da se Zrinskomu u izgled stavila kruna hrvatska, pod pokroviteljstvom turskim, sa godišnjom daćom od 12.000 talirah itd. Uslied toga potvoriše kasnije Niemci Anu Katarinu, da si je nabavila bila í kraljevske haljine, u nadi da će postati kraljicom hrvatskom.

Osim Franje Nadažda i Franje od Rakovca u Ugarskoj, bijahu sliedeći suurotnici Petra Zrinskoga; Erazam Tattenbach upravitelj Štajerske u Gradcu, kojega pomoćju nadao se Zrinski odkinuti od Austrije Štajersku i Kranjsku, i prodrieti s turskom pomoćju do Beča. U Hrvatskoj, osim Franje Krsta Frank apana, bijaše vladika pravoslavni Gavril Mijakić, s kojim predobi za sebe Zrinski veću stranu srbskih naseljenikah, te ga je s toga vidjao u svojoj kući kao najboljega prijatelja; zatim bješe odvažni Franjo Bukovački, duša svega djelovanja, i u primorju Orfeo Frankapan, bratučed Franjin, a uz ove pristaše još Gašpar Čolnić, Franjo Berislavić od Brezovice, Vladislav Černkoci od Černkovca, Juraj Gotal od Gotalovca, Stjepan Gereci, Juraj Malenić od Mlake, Baltazar Pogledić od Kurilovca, Ivan Kamenar, N. Cinderi, Ivanović i Franjo Frankulin, a s prvine bješe s urotnici i Ivan grof Drašković, zet Franje Nadažda, koj se za vremena natrag povuče.

Čim posao s turskim carem u Solunu i Jedreni, kao i s pašami i veziri turskimi u Banjojluci, Sarajevu i Budimu, veoma sporo napredovà, neimajući ikakova koristna uspieha; poslà Zrinski svoga još veoma mlada sina Ivana Antuna u Francezku, da tamo s nova posao pospieši, a spremaše ujedno vojsku i oružje u Hrvatskoj, pod izlikom, da će mu se sin oženiti s njekom veoma uglednom i bogatom gospodjom, te da zato sprema što sjajniju svadbu. Ujedno nastavi dogovaranja s Tattenbachom u gradiću vlastelina Locatellia, zvanom Lapšćina u Medjumurju, zatim u Račju u Štajerskoj i na lovih u Medjumurju i Štajerskoj, gdje se je često javno tužio na nepravde bečkoga dvora, koj gazeći prava ugarska i hrvatska, po Krajini namiešta same Niemce, a na Hrvate i njihova prava nikakova obzira neuzimlje1.

Banica Ana Katarina držaše medjutim sa svojim bratom Franjom Krstom sastanke na Bosiljevu, imanju Frankapanskom, kamo je osim gore rečenih pozvala bila na gostbu karlovačke kapetane, staroga Krsta Delisimunovića i Ivana Vojnovića, kojim ipak nehtede povjeriti tajne, već ih pozvà u Čakovac, kamo jim na njihovu sreću poći nedozvoli general Herberstein.

U Čakovcu gradu, odkuda je Zrinski odpravio omraženu si snahu Mariju Sofiju Löbl, udovu svoga brata Nikole, držani su svečani sastanci sa susjednimi uglednimi Turci, što medjutim rečena snaha iz osvete u Beč prijavi. Iz ovoga grada pisà Zrinski i svomu svaku više pisamah, potičući ga na hitriju radnju i spremu; medju ostalim prijavi mu, da je sabrao 4000 do 5000 momakah, nagovarajući ga, da pospieši svoj posao, jer ako radi laganosti njegove i Turakah propadne, imati će na duši; ujedno ga čini pozornim na pisma Bukovačkoga, koja bi ga mogla stojati glave. U ovo vrieme bavila se Ana Katarina u Ozlju gradu, te je ovdje dne 23. veljače 1670 izdala pismeni nalog na ozaljskoga prefekta Krsta Zmajilovića, „da ima gospi Franculički udovi, a našoj staroj gospi, izručiti kmeta Percajića, za vsim pristojećim dohodkom malim i velikim i tlakom". Ovo je njezino posliednje hrvatsko pismo, pisano na slobodi. (Nalazi se u mojoj zbirci).

Malo zatim, dne 9. ožujka 1670, pisà lahkomišljeni brat Ane Katarine kapetanu Gašparu Čolniću sliedeći list, koj list pade po nesreći u ruke Niemcem, te ovim listom dovede urotnike u najveću biedu. Taj list glasi ovako:

„Lipo i drago pozdravljenje moj kapitan knez Čolnić!"

„Hvala budi Gospodinu Bogu da naši ljudi z dobrim opravkom došli jesu. Prijel sem od Glavara (Zrinskoga) list, da taki tamo (valjda u Čakovac) šetujem, da valje imamo insurguvat, zato dnevom i noćju tamo budem potezal, da s tim pervlje početak učinimo. Ja sam za vsima spraven skupa i z mojimi i komaj čekam da naše kape s čalmami (Turci) pomešamo, a tako mi Boga, da krilaki (šeširi njemački) budu frkati po zraku. Vu oveh krajeh vse znaju za prišastje Bukovačkoga i od straha neznaju kamo (na koju stranu) se postaviti. Ovu noć jesu odpravili z Karlovca kurera vu Gradac, ter potribuju na pomoć Regemente, ali ni ih odkuda vazeti, medtemtoga dojdemo im na vrat. Meni se groze, ali nesmidu popast, i danas mimo Karlovca hoću projti samodeset za herptom. Imam njih 300 dobro oboružanih s kojimi nebojim se karlovačkih žabarov, ar vredni ljudi, ti mi zabaviti nehte, kramari pako i cifraki (njemački vojnici) nehte smiti i pokazati se. Ovoga puta hoćemo dokonjati kako i kada imamo udariti, i ako potribno bude, hoću i sám do Paše Bosanskoga pojti, za bolje govorit, i utverdit duguvanje našemu početku. Ufam se u Boga da nam na dobro hoće izajti, listor da taki od pèrvice po glavi udarimo našim suprotivnikom, ni časa nedamo da se Plundraši sprave; ako me bude glavar (ban) hotel posluhnuti, na moju veru dobro bude, i na se hoću vse breme uzeti, ar znam kako i skim putem bude potribno z Nimci baratati. Bil bi iz srca rad se z kapitanom (Bukovačkim) zastati, ali budući takove ordinacije, dobro je učinil da se je zavernul. Nedvojim da v. m. jeste obilno govorili i oznanili od strane moje vernost i službu čestitomu caru (turskomu) i kako marlivo i tverdo obderživam naše dokonjanje, i da stanovito pomankati neću, niti drugomu dati odmaknuti. Za sada neznam drugo v. m. obznaniti, doklam z glâvarom dogovora neučinimo, nego Bog. V. m. zdravo derži i verujte da vam priatel i rad služiti jesam. Ostajući

Novigrad (kod Karlovca) 9. marca 1670.

Priatel i vsako dobro rad

M. F. F. G. T.

(Markez Ferenac Frankapan Grof Tersački) m. p. Plemenitomu i poštuvanomu kapitanu Čolniću vu nih mille i vitežke ruke da se ima dati. Sredičko."

Sedam danah prije nego je pisan ovaj list kapetanu Čolniću, pozajmi ban Zrinski u Čakovcu dne 2. ožujka 1670, za nuždne svoje potrebe od kaptola zagrebačkoga, iz zaklade kolegija bolonjskoga 6000 forintih, po svoj prilici na izplaćanje svoje sakupljene malene vojske, te se za ovu svotu obvezà i njegova žena Ana Katarina i njih sin Ivan Antun sa sestrama. Radi pomanjkanja ovih novacah, zakasni po svoj prilici ustanak, pošto jur na dan 27. veljače bijahu naumili urotnici ustati na noge. U tu svrhu poslaše kapetana Ivanovića u Varaždin, Koprivnicu i u Turovopolje da digné ljude, osobito vojnike, ali osim krajiških uskokah i predavacah, te primorskih podložnikah, malo jih sakupi Zrinski oko sebe, te mu je svakolika vojska, porazdieljena u Čakovcu, Legradu, oko Karlovca, Petrinje i Zagreba, iznosila do 8000 momakah. Osim ovih imao je njeku četu i Orfeo Frankapan u primorju, kojemu bješe zadaća ojačati se s Turci iz Like i Krbave. Tattenbach obeća u svom pismu od 19. ožujka 1670, što ga konjušnik Zrinskoga Rudolf van Lahn, kasniji izdajica, donese u Čakovac, takodjer pomoći, čemu se je Ana Frankapanka čitajući pismo iz srdca smijala.

Nu prije nego li bijaše ustanak u Hrvatskoj, Štajerskoj i Ugarskoj konačno ustrojen i započet, saznali su u Beču za sve tajne namiere urotnikah, pošto Tattenbachov protjerani sluga Hans Baltazar, iz osvete proti svomu gospodaru, izdajstvom se posluži, na što bude Tattenbach dne 21. ožujka 1670 u Gradcu iznenada po gradskom sudcu i podpukovniku dragunah Ivanu Thomi Sahieru zasužnjen i u Šlosberg odveden, te ovdje kasnije po carskih povjerenicih Gašparu Kelersbergu i grofu Franji Adamu Dietrichsteinu preslušan. Isto tako pohvataše suurotnike Tattenbachove Ivana baruna Lokatella, vlastelina od Lapšćine, kapetana Caldia i grofa Dragutina Thurna zem. kapetana vlaške Gorice.

Gore priobćeni list na kapetana Čolnića, kojega su Niemci dobili u ruke po kapetanu Oršiću, koj ga kod jednoga prostoga vojnika nadje; isto tako i ustmene izpoviedi Marije Sofije LöblZrinske, Nik. Erdöda i bisk. Borkovića, koji je Zrinskoga branio, kao i pismene prijave generala Herbersteina dvors. bojnomu vieću, zatim izviestja poslanika u Carigradu Casanove, ministru Lobkovicu, gvardijana zagrebačkih fratarah grofu Breuneru, generalu varaždinskom itd. bijahu uzrok: da se u Beču pretećom opasnoštju sgroziše, na što car izvanredno vieće sastaviti dade, kojemu predsjedaše ministar Lobkovic Hassensteinski, a prisutstvovaše knez Švarzenberg, grofovi Lamberg, Montecuculi (osobiti neprijatelj Zrinskih) Nostiz, dvorski kancelar Hocher, Dorsch i kao tajnik Krsto Abele. Tu zaključiše da se prije svega ima nastojati oko toga, kako da Petra Zrinskoga u svoje ruke dobiju, te da je s toga potrebita najveća opreznost. Budući da se u ono doba desio u Beču zagrebački biskup Borković, koji je otvoreno kazivao, na što se Zrinski ima ponajviše uzroka tužiti, odlučiše po njem zabašuriti Zrinskoga, ili kako se izjaviše: prevariti ga „Mann müsse versuchen wie man ihm durch diesen bonum virum (biskupa zagrebačkoga) decipiren könne, wie es Heinrich IV. mit dem Duca di Vendome gethan; denn Seine Mayestät könne bona fide den decipiren, der Sie mala fide so nequiter decipirt hat«.  Ujedno podjeliše nalog generalu barunu Špankavu, da uzme 6000 momakah pješakah i konjanikah zajedno s topovi, i da gleda osvojiti Čakovac i Legrad, a Zrinskoga lišiše časti banske i razjeliše ju u dvoje, davši vojničko namjestničtvo Nikoli Erdödu, a juridičko biskupu Borkoviću.

Čuvši Zrinski, kako se proti njemu od svih stranah spremaju, od nikuda pomoći, a nemogavši se zanesti na svoju neizvježbanu i kojekako sastavljenu vojsku, poslà ponajprije patra Augustinianca Marka Forstela iz Irlandije, svoga izpoviednika, u Beč, da se nagodi s dvorom bečkim. Pošto prvi uvjeti za Beč pretjerani bijahu, odpravi Zrinski istoga Forstala po drugi put, zajedno sa svojim sinom Ivanom Antunom u Beč, pokorivši se svemu onomu, što su od njega u Beču zahtjevali preko biskupa Borkovića, koj mu tako rekući oproštenje donese.

Medjutim nisu urotnici hrvatski jošte sasvim klonuli bili duhom. Orfeo Frankapan Trsački pisà još 31. ožujka 1670 Muharemagi Šahnoviću, kapetanu turskomu u Lici, da su pripravni braniti se proti Niemcem, koji na sve načine žele doći do njihovih primorskih i krajiških dobarah, i moli ga za pomoć, poslavši mu pismo po njekom Ivanu Popoviću; ali su ovo pismo Niemci uhvatili. Franjo Krsto Frankapan posiedne sa jednom četom Zagreb, otme hranu i municiju, što su poslali Niemci na Savi u Petrinju za carsku vojsku, nagovarajući on gradjane i kaptol da pristanu uz bana Zrinskoga, kao što je nagovarao i obéinu turopoljsku; ali predobi za sebe samo gradjane zagrebačke, dočim kaptol i Turopolje poslaše pouzdanice svoje u Beč, premda su s početka mnogi Turopoljci pristali bili uz bunu. U zagorskoj Krapini držaše oni, koji ostaše vierni kralju, maleni sabor, ali nitko se neusudi javno podići glave proti buntovnikom. Samo u Petrinji pošlo je Krajišnikom za rukom uhvatiti jednoga listonošu Bukovačkoga, sa tri lista na vojevodu Kamenara, na kapetana Stefana Ivanovića i na banicu Anu Katarinu, kojoj javlja, da će doskora sa znamenitim brojem Turakah doći u pomoć. Ali jedna turska uhoda izpovjedi, da Turci nemogoše krenuti napried radi velikoga sniega, koj bijaše one godine zapao.

Medjutim htjede Orfeo Frankapan sa svojimi Vinodolci prodrieti do Zagreba, da se sjedini sa Franjom Frankapanom, nu bude od karlovačkoga generala razbijen tako da Orfeo jedva uteče. Na taj glas ostavi i Franjo Frankapan Zagreb i ode u Čakovac, a u Zagreb dodje po generalu Herbersteinu poslan kapetan Stepan Oršić, pošto je preko razvaljenih mostovah jedva napred prodrieti mogao, kojega Zagrebčani primiše velikom radoštju.

Kad je Franjo Frankapan sasvim poražen s ovimi žalostnimi novinami došao u Čakovac, klonu duhom isti Petar Zrinski, ali ne tako Ana Katarina. Ona počè spočitavati mužu i bratu njihovu malodušnost, imajući tvrdu vieru u skoru pomoć tursku; te se izjavi pripravnom udariti sama na karlovačke čete, razbiti jih, uhvatiti generala i razseći ga na komade, te psetom na hranu razbacati. Nu taj general napredovà ipak oko Kupe i Save slavodobitno. Pošto je frankapanski grad Brod, kojega su buntovnici junački branili, na silu osvojio, podje proti četam Bukovačkoga, upali grad njegov, raztjera njeke posade u Pokupskom i Berkiševini, upali sve barke i šajke na Kupi i Savi, na kojih bi se imali bili prevoziti Turci, te dodje u Zagreb da se porazumije s biskupom.

S druge strane dodje njemačka vojska Spankauva, sastojeća iz 6000 ljudih u Medjumurje, general Markez od Badena i podpukovnik Matak prodroše iz Optuja preko Drave i zauzeše Legrad i Kotoribu, a sám Špankau udari upravo na Čakovac.

Tu bijaše tada Petar Zrinski, Franjo Frankapan, Ana Katarina, i kći joj Zora Veronika, dočim sin još uvjek u Beču zabadava moljaše audiencije kod cara. Od kapetanah bijahu tu Berislavić, Pogledić, Cinderi i Ivanović. Ali sada klonuše duhom svi do jednoga, nevideći od nikuda pomoći, bivši okruženi sa svih stranah od neprijateljah. U toj skrajnoj nevolji zaključiše Zrinski i Frankapan otići uprav u Beč i predati se milosti carevoj, te ostaviše u noći 13. travnja 1670 Čakovac s kratkim oprostom od Ane Katarine, kojoj Petar Zrinski ne reče drugo, nego „s Bogom, čuvaj te Bog!" Ona neproplaka, već se sabere i ostade odvažna sama sa svojom kćerčicom.

Zrinski i Frankapan odoše iz Čakovca sa pratnjom od 25 ljudih na konju. Preko Mure moradoše na brodovih prevoziti se dati, a konji preplivaše. Sutradan dodjoše na ručak u Siget ka grofu Séćiju, a na noć u Körmend k Baćanu, koj ih pogosti ali nehtjede da jih dalje prati. Drugu noć prenočiše u jednom selu kod Ježuitah, treći dan u njekom selu kod Kisega, što je pripadalo grofu Nadaždu, a preko noći kod grofa Franje Kérija, kojemu izpovjediše, da žele ići u Beč; nu ovu viest javi Kéeri odmah u Beč caru, i dade ih odpratiti u Beč. Dne 18. travnja dodjoše oba nesretna putnika u Beč i odsjedoše u monastiru Augustinacah izvan grada, scieneći, da će tu naći Forstala; ali on bijaše jur otišao u Čakovac, i tako ga minuše. Čuvši za njih princip Lobkovic, posla po njih svoju kočiju i dade jih dovesti u gostionu k bielome labudu, a kasnije premiesti Zrinskoga u kuću baruna Ugarta, pukovnika gradske straže, a Frankapana u kuću majora grofa Dauna. S prvine bijahu oba veoma dobro gledani, gošćeni, dobivahu pobede itd. dok jih neodvedoše u bečko Novomiesto, gdje jih zatvoriše u tamnicu.

Dne 14. travnja, drugi dan iza kako Zrinski i Frankapan ostaviše Čakovac, dodje Špankau sa svojom vojskom pred grad, kojega Ana Katarina bez odpora predade; ali sad je imala i gledati golema čudesa. Njemački vojnici porobiše sav grad, konje i kočije, oružje i kućnu spravu, umotvorine i dragociene knjige, dà, isto prosto kuhinjsko i kojekakovo drugo orudje, ter se izrobljena banica, koju zajedno sa kćerju staviše pod stražu, mogaše punim pravom dne 30. travnja potužiti caru, da joj vojnici odnesoše sve, neostavivši „ni zdele ni ražnja". Kad kasnije Spankaua opozvaše i pokovnika Zeissa u Čakovac poslaše, stavi ju ovaj pod još jači zatvor, premda je bolestna i od tuge sasvim iznemogla bila.

Dne 30. lipnja odvaži se ponosita i duhovita gospodja pisati knezu Lobkovicu, tadašnjemu svemogućemu ministru, na njemačkom jeziku; ovo pismo sačuvano je u tajnom dvorskom arkivu medju pismi Zrinsko-Frankapanske parnice i glasi ovako:

„Gnädiger Herr! Euer Hochfürstliche Gnaden komme ich abermalen mit meinen unwürdigen Zeilen Ungelegenheit zu machen und bitte um der fünf Wunden Christi Willen, Sie erbarmen sich über mich krankes elendes Weib und thun eine Fürbitte für meinen Grafen und mich, wie auch für das ganze Haus; denn ich weiss schon în meinem Elend nichts anzufangen, kann auch zu keiner Gesundheit kommen; ich verdirb aber lebendig, weil ich leider meine Lebensmittel nicht habe, und in meiner Leibesschwachheit keine Wartung. Habe leider vernehmen müssen, dass man wieder schafft, ich solle nach Grätz oder Wien geliefert werden; obzwar ich kein Bedenken darüber hätte und auch wüsste wohin zu kommen, dass ich nicht sollte zu Schand und Spott hin und wieder gezogen werden, wenn ich schon alles verloren, so verlange ich das einzige, dass ich für meine elende Person als eine ehrliche Dame gehalten und nicht verschimpft werde mit meinem unschuldigen Töchterlein, die sich bei mir in diesem Elend befindet. Wenn Euer Fürstlich Gnaden mir nicht glauben, so lassen sie durch Fremde weltliche und geistliche den augenschein nehmen und meine Leibesschwachheit inquiriren. Habe ich denn ganz und gar keine Gnad von Ihro May. unsern allergnädigsten Herrn zu erwarten? Dass sollte ich doch nicht hoffen dass ich nicht durch die Fürbitte Euer Gnaden könnte erbitten und erhalten, dass sie sich als ein gnädiger Vater an unserm ganzen Haus erzeigen wollten. Ich bitte um die Leiden Christi Willen erbarmen sie sich meiner und lassen sie eine gnädige Antwort, ein tröstliches Wort in mein Elend ertheilen, denn ich schreibe alle Gelegenheit nach Wien, aber niemals von keinem Menschen mit einer Zeile bin begnadet worden. Es steht allein in Ihr. Maj. gnädiger Hand; sie können mich hier und dort, wo sie wollen, strafen. An allem was ich gehabt, bin ich schon gestraft; allein an meinem elenden Leibe, das will ich nie hoffen, da ich es gewiss nicht verschuldet und verdient habe. Man sollte mir doch eine Gnad erzeigen, wenn ich so unterthänigst um Jesu Willen bitte und anrufe. Ich will mich E. fürstlich Gnaden als meinem gnädigsten Herrn unterthänigst empfehlen und verbleibe Eu. Gn. unterthänigste Dienerin Anna Catharina Gräfin von Serin."

Koja užasna nevolja prisili nesretnu ovu gospodju na pisanje ovoga pisma, koje je napisano nevaljanim njemačkim slogom, ali zamišljeno na hrvatskom jeziku, kao što se iz tudjih njemačkomu jeziku frazah na prvi pogled vidi.

Tri čitava mjeseca proživi Ana Katarina u toj nevolji u svom gradu Čakovcu, gdje bijaše naučena na negdašnju najveću razkoš i na sve ugodnosti života, koje se samo pomisliti dadu. Tajni savjetnici u Gradcu savjetovaše bečkomu dvoru, da se grofica Zrinska u Varaždin ili Karlovac internira. Nu car zapovjedi, da se ima zatvoriti u samostan. Kaludjerice u Ljubljani i Judenburgu, kojim su nudili da primu groficu, nehtedoše ju primiti u svoje zidove, napokon izdade car dne 22. lipnja 1670 zapovjed, da se grofica ima zatvoriti u samostan Dominikankah u Gradcu.

Koncem srpnja 1670 odvedoše pod jakom stražom suprugu i najmladju kćerku Petra Zrinskoga iz Čakovca u Gradac. Bijaše jim strogo propisano, što mogu sa sobom ponieti, dapače isti broj haljinah. Na putu oslabi Ana Katarina Zrinska na toliko, da je u Vildonu u Štajerskoj počivati morala čitav jedan dan. U Gradcu zatvoriše ju u monastir Dominikankah na Tummelplatzu, dadoše joj više sobah i petero služinčadi, ali i 12 mušketirah za stražu. Niti grofica niti služinčad nesmiedoše izaći izvan monastirskih zidinah. Što je za život potrebovala, bijaše namireno iz konficiranih dobarah njezinih dvijuh porodicah, premda je podpora veoma sporo dolazila, a ona često u svem oskudjevala, radi česa je gorko tužila u svojih listovih pisanih caru, Lobkovicu i dvorskoj komori u Gradcu. U pismu od 2. siečnja 1671, pisanom u svojoj „tamnici« (aus dem Arrest) molila je ministra Lobkovica, neka se zauzme kod cara za nju, za supruga i za djetcu, pošto već devet mjesecih o njima ništa čula nije. „Tu me u Gradcu“, piše ona, „drže s mojom kćercicom pod strogim zatvorom, nepuštaju ni žive duše, osim izpovjednika, do mene, i postupaju samnom na grozoviti način". U istom smislu pisà isti dan caru, moleći za svoga muža, za bolju odjeću, hranu i službu, na što joj car dopita mirovinu od 100 fr. na mjesec, nu nedozvoli joj kočije i konje, da se može voziti u crkvu i na zrak.

U tom strogom zatvoru bijaše joj jedina utjeha, što je imala za zabavu i razgovor kraj sebe svoju najmladju kćer Zoru Veroniku, a za podvorbu dva Hrvata, pomoćju kojih dopisivala je na sve strane. Nu od svoga muža i brata nedobi nijednoga glasa. Nezna se ni to, da li su joj predali ono posliednje pismo na hrvatskom jeziku, što joj njezin muž u oči svoje smrti dne 29. travnja o sedmoj uri pod večer godine 1671 iz Novogamiesta pisà, u kojem joj svoju i njezina brata smrt javlja, i nju sa svojom kćerčicom blagoslivlja1. Ako je ikad ono pismo primila i čitala, možemo si pomisliti strašan utisak, što ga je grozna ta viest u njoj počinila. Da je ipak u mjesecu svibnju za njihovu smrt jur znala, o tom neima dvojbe.

Ali još nebijaše svim njezinim nevoljam konca. Car Leopoldo odredi još dne 22. lipnja 1670, da se njezina najmladja kćerka imade predati drugamo na odhranjenje, gdje će biti odgojena u pokornosti i krieposti. Ali mati borila se po svoj prilici kao lavica za svoju kćer, i zadržà ju još godinu danah kod sebe. U mjesecu rujnu g. 1671 dodje pooštrena zapovjed, da se kćerka ima udaljiti od matere. Ova pisà na to dne 24. rujna caru sukromno pismo, u kojem kazà medju ostalimi: »Mögen Euere Majestät vergönnen dass meine einzige Tochter Aurora Veronika, als der Handstab meines verkümmerten Alters, der Trost einer verlassenen Wittwe, und Aufseherin meiner Krankheit nicht von mir getrennt werde; sie soll gewiss fleissig, tugendlich, in adeligen Sitten und Handarbeiten auferzogen werden. Schliesslich dass meine arme Person, welche ohnehin zum Tode hinsinkt, nicht mit einer Klausur oder Klostersperrung bedroht werde, wo ich nur gehasst würde, was nur meine Seele in Gefahr und meinen Leib in frühzeitigen Tod bringen würde".

Preponizne molbe posliednje Zrinske - Frankapanke nebijahu uslišane. Njezina kćerka Zora Veronika, tada 18 godinah stara, puna uma, života i uznešeno-melankoličkih mislih, odtrgnuta je na silu od matere svoje i stavljena u monastir kaludjericah sv. Uršule u Celovcu, gdje i sama morade postati kaludjericom. Poglavarica toga monastira javi došastje mlade Zrinske dne 15. veljače 1672, te reče: „Sie sei etwas heiklig, der Pflege mehr bedürftig, aber es würde für sie gesorgt". Ali još sliedeće godine dne 16. svibnja 1673 tužila se njezina mati caru i Lobkovicu, kako dobiva viesti, da njezina kćerka u monastiru u svem strada, da joj nedadu govoriti s drugim čovjekom, nego s njezinim izpovjednikom, te da ju sile da postane kaludjericom, proti čemu se ona postojano brani. Dapače ni odjeće joj nisu davali, već je morala nositi poderane haljine.

Sve ove grozovite tuge nemogaše dakako slaba i bolestna žena, kakova bijaše tada Ana Katarina Zrinska, za dugo vrieme pregorjeti. Odaljena od svih onih, s kojimi ju vezaše krv, ćuvstvo, srodan duh i jednake misli; sapeta u najljuće verige tuge i viečnoga stradanja, iznemogne sasvim, te uznešen živahan duh i um njezin obastre koprena zdvojenja. Ona poludi napokon - umre dne 16. studena 1673 i bje u kaludjerskoj bieloj odjeći, u crkvi Dominikankah u Gradcu zakopana. Kamo su dospiele njezine zaostavše stvari? tko će to znati. Njezin veliki kalež, crkvena odjeća i oltarna slika iz priredjene za nju kapele, dodjoše kao riedki spomenik u crkvu gradske župe u Gradcu, a mi moramo žaliti, da nam ni njezine slike nesačuvaše, da bi ju barem u mrtvom kipu sporediti mogli uz zaostavše podobe njezina muža i brata, njezina sina i kćeri Jelene.

Da vidimo jošte šta se zgodi s njezinom djetcom i porodicom? Jelena Zrinska, najstarija od djetce Petra i Ane Katarine, rodjena po svoj prilici u Ozlju gradu g. 1643, udata g. 1667 za principa Franju od Rakovca, a kao ostavša udova, ali još uvjek žena dražestna, god. 1681 za grofa Mirka Tökölija, postade strastnom neprijateljicom Niemacah i najžešćim ali umnim kretalom i dušom ugarskih buntovnikah. Za vrieme groznih danah njemačkoga haranja i ražanja u Ugarskoj pod generalom Karafom, branila je proti ovomu okrutniku nečuvenim junačtvom tri godine danah grad svoga supruga Munkač, i kad ga po izdajstvu g. 1688 predati morade, odvedena bi u zatvor u bečki monastir kaludjericah sv. Uršule, gdje ostade zatvorena tri godine do 1691, kad ju za uhvaćenoga po Tököliju generala Heislera izmieniše. Sliedila je zatim supruga svoga u tursko prognanstvo, gdjeno sprovodi 12 godinah, te umre napokon u Nikomediji dne 18. veljače 1703 u pó dana. Njezino tjelo zakopaše u Galati u crkvi Lazaristah, gdje prije njekoliko godištah nadjoše njezin grob s ovim napisom:

„Hic requiescit ab heroicis laboribus virilis animi mulier, sexus sui ac saeculi gloria, celsissima Domina Helena Zerinia, Zeriniae atque Frangepaniae gentis decus ultimum. Tököly Principis uxor, olim Rákotzyi, utroque digna conjuge, magnis apud Croatas, Transilvanos, Hungaros, Siculos inclyta titulis. Factis ingentibus toto in orbe clarior, varios aequa mente fortunae casus experta, par prosperis, major adversis, cumulatis christiana pietate bellicis laudibus, fortem domino reddidit animum, mortem eluctata in suo florum campo, ad Nicomediensem Bythiniae sinum. Anno salutis 1703 aetatis 60 die 18. Februarii."

Kraj Jelene leži njezin sin Franje od Rakovca, znameniti vodja ugarskih buntovnikah. Njezina kći Julijana bješe udata za generala grofa Aspermont-Reckheima.

Druga po starosti kći Ane Katarine i Petra Zrinskoga, bješe Judita Petronila. Rodjena god. 1652, ode 11 godinah stara proti volji svojih roditeljah g. 1663 u zagrebački monastir kaludjericah sv. Klare. Imala je po smrti svoga otca, kao opatica rečenoga monastira, dugotrajne parnice s komorom, koja joj zapisani po roditeljih miraz izplatiti nehtede. Umre u glasu velike pobožnosti početkom 18 vieka, i bi zakopana u zagrebačkoj crkvi sv. Trojstva, kaludjericah sv. Klare, na onome mjestu gdje danas narodni dom stoji.

Treća kći Zora Veronika rodjena g. 1654, umre kao kaludjerica po svoj prilici u monastiru celovskom.

Jedini sin nesretnih roditeljah Ivan Antun Zrinski, rodjen g. 1653, kojemu po smrti otca izmieniše slavno ime sa njemačkim imenom Gnade, živi njeko doba kao vojnik u milosti carskoj, ali godine 1683 potvoriše ga iznenada da je radio o životu cara, i zatvoriše ga u tvrdju Rattenburg, u Tirolskoj, a po drugih u Kufstein. Dvadeset godinah sprovodi taj visokouman čovjek u tamnici, te mu jedina slast života bijaše ljubav kćeri njegova tamničara. Napokon poludi od žalosti i nevolje i umre g. 1703, iste godine sa sestrom Jelenom, 50 godinah star.

Kad g. 1691 u ratu proti Turkom kod Slankamena i Petrova sinovca Adama grofa Zrinskoga, sina Nikole, 29 god. stara, s traga ustreliše, položiše s njime zajedne u grob posljednjega Zrinskoga, jer s njime se zatare slavno pleme Šubićah Zrinskih za sva vremena. Adam ostavi nakon sebe udovu Mariju Katarinu groficu Lambergovu.

Neimaju pravo oni, koji kažu, da je s bratom Ane Katarine, Franjem Krstom Frankapanom, pao; posliednji Frankapan. Njegov bratučed i suurotnik Orfeo Franka pan, sakupljivajući u vrieme bune vojsku u primorju, dobivši glas o katastrofi čakovačkoj, uteče sretno po moru, a uz njega i žena Franje Julija Markeza de Naro rodjena Rimljanka. Obojica svršiše po svoj prilici u Italiji svoj život, ali jim se poslie bjega izgubi svaki trag.

Maćuha Ane Katarine i mati Franje Krsta, Dorotea grofica Haller, udova Vuka Frankapana, živila je kao udova još g. 1683 na dobru Pogancu u Kranjskoj, te je iste godine načinila svoju posliednju oporuku, u kojoj spominje svoje sinove, Ivana Ernesta i Jurja Žigmunda, a kćeri Evu Francisku i Mariju Kunigundu, kao djetcu svoga prvoga muža Paradeisera.

Još je izvan Hrvatske živila u Brežcih u Štajerskoj Sofia udova Jurja Frankapana, brata Ane Katarine, rodjena grofica Forgačeva, zajedno sa svojom kćerju Marijom Julijanom, udatom kasnije za Ferdinanda Ernesta grofa od Trauna i Abensberga.

Ovo je sve, što smo znali kazati o znamenitoj ženi, kojoj slične neima povjestnica hrvatska, a spada u kolo književnikah XVII. vieka, jer se ona kao rodjena bogata grofinja, kao svietla banica, kao punica principah, nije stidila, poput sadašnjih izkvarenih tako zvanih aristokraticah, gojiti narodni svoj hrvatski jezik, te podupirati umom i radnjom hrvatsku knjigu.

Još godine 1660 napisà ona u Ozlju gradu malu molitvenu knjigu, koju dade g. 1661 tiskati u Bnecih pri Babianu. Knjiga nosi ovaj naslov:

„Putni Tovarus (drug) vnogimi lipimi, nouimi i pobosnimi molituami iz nimskoga na hervatczki jezik istomachen i szpraulyen po meni groff Frankopan Catharini goszpodina groffa Petra Zrinszkóga hisnom tovarusu. Peruich szada u stampi na svitlo dan i vnogim pobosnim lyudem na vsiuanje i touaristuo vdilyen". 

Ima 441 stranu, u 12-tini. Uresena je drvorezi od Elisabete Piccini rezanimi, a s traga ima grb frankapanski.

Iz njezina predgovora, u kojem govori: 

„Vsega hervackoga i slovinskoga orsaga gospodi i poglavitim ljudem obojega spola, vsake verste i fele dobrim keršćenikom" vadimo ono, što tumači razlog, zašto je visokorodjena spisateljica napisala ovu knjigu.”

Ona govori: 

"Premišljavajući vnogokrat, da se skoro zmeda vsega svita jezikov najmanje hervackoga ovo doba štampanih knjig nahodi; pače i one, koje nigda bihu po pobožnih i Boga bojećih ljudih učinjene i štampane, veće se zatiraju i malo kadi nahode. Zato ja, akoprem znam i vidim, da mi vnogi zamiriti, vnogi i za zlo vzeti hote, da sam se ovakovo delo na se vzeti podpačala i knjige načinjati ili spravljati (što se meni more biti nebi pristojalo) postupila. Ništarmanje, radi vnogih uzrokov dobrih, nisam hotila pomnji mojoj uzmanjkati, trudu prostiti, skerbi i potrošku engedovati (oprostiti) ter kakovo takovo ovo delo moje pravoga hotinja znamenje dobrim podati, obznaniti i priporučiti. Polag toga da bi vrime moje zaludo i prez hasne nepotrošila, prijeh se ovoga dila sa vsim sercem i hotinjem, a to zbog jedine ljubavi, koju najpervo Bogu, pak bližnjemu momu nosim, njemu k diki većoj, ovomu k dušnomu lagljemu zveličenju. Knjižice ove iz čuda (mnogo) nimških kripostnih pismi i štampi, kakono pčela z vnogih rožic slast vzamši, zibranimi pobožnostami napunih i popisah; da iz njih, komu dopadu, jur pripravnu i gotovu, tim laglje slaju od meda sladkoću obćuti, itd. itd. Dano u gradu Ozlju dan pervi Augusta leta 1660. Vsake verste dobrim i pobožnim ljudem. Priatelica rada služiti G. F. C. (Grof Frankapan Catharina).

Knjiga sadržava ponajprije kalendar, zatim različite molitve, u duhu onoga vremena pisane, k Isusu, Mariji, angjelu čuvaru, sv. Brigiti, sv. Antonu, pred i poslie ispovidi, sedam psalmov pokornih, molitve u raznih potrebštinah itd.' Medju ostalim ima poslie predgovora i sljedeću piesmu:

Vsakomu onomu, ki štal bude ove knjižice.

Nij za drugo na 'vom svitu

Človik stvoren od ruk Boga,

Kad mu dušu plemenitu

Da srid raja zemaljskoga:
Neg da ovde tako hodi, 

Tako žive i putuje,
Da se v smerti práv nahodi.
I da v nebu gospoduje.

Zač Bog stvori vnoge staze,
Vnoge pute i načine?
Neg da po njih ljudi plaze
  Do nebeske domovine.
Zato knjige, zato pisma,
   Zapovidi i zakoni
Poda, da ki ide s njima,
  Većnu radost mu nakloni. 

Pervi puti lahki bihu
Pred sagrišenjem naravi,
Ali sada zarastihu
Kot ledina u dubravi.
Nit se more v raj nebeski
Prez pastira i vojvode,
To včiniše grihi teški,
Koji krivem putom vode.
Ki sakriše put pravični,
Koga s križa Jezus kaže,
Ponudkujuć on krivični,
Koji nime stvari traže.
Obrati se, o človiče,
Obrati se, jur si dosta
Dosad bludil, neverniče,
Zbog življenja tvoga prosta. 

Ostavi već krive puti,
Ah cić tvoga zveličenja,
Ter se jur i sám odputi
Od večnoga pogubljenja.
Ovo, druga i vojvodu
Ljubljeno ti priporučam,
Ki te hoče v krivem hodu
Spetit, viruj mojim ričam.

Nemoj mi ga zbantovati,
Sponoseći u njem dilo,
Nego vridno poštovati,
Takot' zdravo budi tilo.
Pravično ga htij sliditi,
Pobožnostjom za njim hodeć,
On će tebe ukrepiti,
I zdrav budi, za me moleć.

Vidi se iz ovo malo primierah, kakovim duhom pobožnim i domoljubnim disala je spisateljica. Kao rodjena primorkinja pisala je dakako jezikom čakavskim, ali ima pomješanih riečih kajkavskih, a i magjarskih, koje su u ono doba u sadašnjoj Hrvatskoj udomaćene bile; kao n. pr. engedovati, ország, tovaruš, itd. Ali je svakako bolje pisala hrvatski, nego mnogi tadašnji i kasniji redovnici i svećenici, što su u sadašnjoj Hrvatskoj izdavali kojekakove pobožne knjižice, a i bolje verze pravila, nego njezin suprug Petar.

Moglo bi još nastati pitanje, kako je izvanrednu ovu gospodju, nadarenu svimi vlastitostmi velikoga duha i uzvišenih mislih, kojoj slične malo ima povjestnica ženah svih vjekovah, i koju Hammer-Purgstall starom Rimljankom po duhu i po obličju nazva, smatrao vlastiti njezin narod, kojemu ona htede, kako ju potvoriše, postati kraljicom?

Na ovo pitanje težko nam je odgovoriti, jer se u tom narodu nepojavi ni za njezina života, ni kasnije, uprav ništa, što bi dalo slutiti, da je taj narod ikada shvaćao njezine uzvišene misli, njezine duboke ćuti, njezin uznešeni duh i požrtvujuće srce.

Prosti naš narod u hrvatskom provincialu pripovieda još danas o Zrinskoj - Frankapanki, da je ona izdala svoga muža i brata, te da se onda u zdvojenju strmoglavila sa prozora grada Ozlja u duboku Kupu, što izpod visokih stienah ozaljskih romantički žubori. Kolika je ludost u toj lažnoj pripo viesti, netreba nam spominjati poslie onoga, što smo poviestno izpripoviedali.

Ali književni ljudi onoga vremena u sadašnjoj Hrvatskoj valja da su bud od straha, bud od čednosti mučali? tko će to sada znati, ali oni, koji pisahu, dapače pjevahu o njoj, pisaše i pjevaše nedostojno. Da su Niemci i njeki Talijani na Frankapanku pravili satire, i da su rigali na nju jed i čemer, tomu se nemoramo čuditi; ali da se našlo pisacah, dapače kako rekosmo pjesnikah, koji su pogaženu, smrvljenu, u skrajnoj nesreći i tuzi jadikujuću ženu u pjesmah sramotiti i proklinjati mogli, toga se od hrvatske duše nebi nadali bili.

Evo u izvadku jedne takove poveće piesme, koju po svoj prilici njeki svećenik u ono doba izpjeva:

Cantio de Zriny Petro.

Jesus. Maria Joseph.

ili

Plačna pesma Petra Zrinskoga, kojega žena njegova Kat. Teržáčka, radi ponosite svoje lepote, zbog koje kraljicom je postati hotila, sa sveta ovoga s vnogim drugovom žalostno je spravila.

Gospoda premožna i ostali ljudi,
Sad će te videti kak se svet pobludi.
O meštrija vražja, ter zlo dugovanje,
Da to pisat moram, vzelo me je na nje,
Ar šta ne be čuti od početka sveta
To nam se pripeti sad ovoga leta:
Kad se je pisalo jezero i šest sto
I sedamdeseto, naj bude prokleto.
Gda se je spravljala nevera velika,
Potamnila jalna toga sveta dika.
Koju rad bi ovdi sada izpisati, 

S mojom mlohavostjom sad na prvo dati.
Petra gospodina viteza zebrana, 

U vojski junakov dobroga čuvara,
Kojega su predji vsegdar verni bili
(Što je sad sramota, gospodine mili!)
Svetlomu cesaru, kralju i orsagu;
Sad si svoje slavno ime poslal k vragu.
Po nekeh tolnačeh teržec si bil postal,
Želejući hlepeć da bi zmožen ostal.
Tolnačnik ti beše Katarina Teržec,
Kojoj je pridavek da je pravi teržec.
Teržila je dosta s vnogem dugovanjem,
Suknom, soljum, s dobrem ino s hmanjem.
Vzela se je sada na kramu veliku,
Želujuć i hlepeć na kraljevsku diku.
Govoreći tebe: „Serce moje, duša!
Jošće jedno terštvo nek se sad pokuša.
Sanjala sam noćas da bum još kraljica,
K čemu su prilična štimam moja lica.
Pošaljimo knjigu do čestita cara,
Da smo ostavili našega cesara ;
Da nam je hervatski orsag vas podložen,
Kajti je on jaki i kruto uzmožen.
Naj sim ada dojde Ferenc Bukovački,
Dobar z nami bude i moj brat Teržački,
I naj simo dojde Ferenc Berislavić,
Ki je razdor veren ne listor sad pervić.
Još jeden bit mora s Turovoga polja,
Boltižar Pogledić, to je moja volja.
Ter neka oprave ovo dugovanje,
Za koje im damo Želinsko imanje.
Dva još druga budu hotela imati
Mokrice, Krestinec, hoćemo im dati.
Za lepa imanja radi idu k caru,
 Ostavivši Boga i vsu veru staru.
A Juraj Malenić i on nas je služil,
Če mu kaj nedamo bude on nas tužil,
Kaj mi, serce moje, jur govoriš na to ?"
  Cesarsko imanje ostavil sem zato!
 Itak onde ima štimam negde dvore,
 Ter se onak skupa vse deržati more".
 „A kaj pak, ma duša, nam hoće ostati,
 Da takvo imanje hoćemo razdati ?"
  „Neskerbi se zato i neplači za nje,
 Ar nas ni odverglo još bečko imanje".
    Nesliša nas nikaj, kako su hodili,
 Kako li su s Turci neveru činili.
 Kada s Turkov dojde kleti Bukovački,
 Vesel tak postane gospodin Teržački,
 Ljudstvo počne diči suproti cesaru,
 Veren se činiti Zrinskomu i caru.
Šetujući hitro v Čakovec do bana
Gde behu gospoda vu tolnač zebrana,
Da neka previde bude li kaj s toga
Što nam car obeče dobroga al zloga,
Našli su se mnogi ki s Zrinskem su deržali,
A na službu caru gotovi su stali.

Sad govori dalje o Franji Teržačkom i obsadi čakovačkoj, te prelazi zatim s nova govoriti o Katarini Zrinskoj.

Kak to Zrinski začul, počne tužen biti,
Ter si počne milo ovo govoriti : 

„O prokleta žena, na kaj si me vzela,
„Da moram zgubiti grade i ma sela.
„Hotelo se tebe vu kraljestvu biti,
„A vu siromaštvo moraš z menom priti.
„Siromaha mene jesi vučinila
„I sina mojega koga si rodila,
„Kad sem se od tebe zapeljati pustil.
„Bolje da ga nisi nikad zanosila,
„O nesretno vreme kad si ga gojila.
„Kak sem ja zaslepljen i nesrećen bil
Kad sem se od tebe zapelati pustil.
„Naj bude prokleti on tvoj pervi pogled,
„I za menom tužnim vsaki on tvoj gled,
„Skem si me lukavo toliko mamila,
„Dok si me vu ovu nesreću svratila.
„O nesretno pervo za me tve mišljenje,
„Da nisi imala prot meni smiljenje. 

„V časti sem bil zmožen, a nut tvoje ženstvo,
„Kak me je na jenput obšanilo merzko.
„O nesretna lica i izlična tvoja
„Kak su počernila svega roda moga.
„Da si lepa bila si se domislila,
„I s tum mislju mene jesi zagubila.
„O nesretna persa navek bila tvoja,
„Kem otajna volja nije bila moja.
„O da bi se tužan njih nigdar netaknul,
„Sada bi se leže ovi tugi vmaknul.
„O nesretna gizda zbog tvojega lica
„Ka me je včinila nevernog skazljivca.
„Ti božjega dara vredno nisi znala
„Vživat, nego si se ti vu njem zgizdala.
„Kam je naša dika, kamo preštimanje?
„Gde naši odvetki, tolika imanja?
„V keh smo se mi dosta puti radovali,
„I svaku nasladnost u njih uživali.
„Htelo se je tebi vu kraljevstvu biti,
„Sad na siromaštvo morala si vziti.
„Kam su moji gradi, gde su moji slugi,
„Da sad moram biti vu takovoj tugi.
„Kamo ma izbrana Želina imanja,
„Kamo, plemenita primorska deržanja.
„Kam ljubleni Legrad, kam dragi Čakovec,
„Kamo li Verbovec, kamo li Rakovec,
„Kam Božjakovečki hasnoviti kmeti,
„Kamo i Šestine, joj kam ću se deti.
„Kam gospodski konji, pozlatni hintovi,
„Kamo li su moji preobilni lovi?
„Kamo su kopovi, herti izebrani,
„Iz vnogeh orsagov ki su dopeljani ?
„Kamo kapetani ki su me dvorili,
„Kamo li vojvode ki su me služili?
„Kam junačko ime, kamo li viteštvo
„Koje je zaterlo tve oholo ženstvo?
„Kak Adama Eva jesi me vkanila,
„Iz grofa petljara jesi me včinila“.
Počme zatem gospa govoriti milo:
„Ovo je vse ljudsko kaj je naše bilo.
„Mili gospodine, već me nežalosti
„Da smo siromahi nami je jur dosti.

Kad ju napokon zatvoriše u Čakovcu,
nastavlja pjesnik ovako njezino tugovanje:

Gospi pak govore, da nikam nemore,
Ar ju vu Čakovcu muškateri dvore.
Zatim počme ona milo tugovati,
V keh se je rodila dane proklinjati :
„Prokleti je on dan kad sam se rodila,
„I prokleta mati ka si me dojila,
„O nesretna zibka v koji sem ležala,
„Da mi vu njoj mati smèrt nije zavdala.
„O nesretan on dan v kom hodit sem začela,
„Da razbila nisem predi tog si čela!
„O nesretni oni ki su me dvorili,
„Da me nisu dvoreć kadgod zadušili.
„0 nesretna bila navek ma lepota,
„Iz ke je izišla velika grehota,
„Da sem tovaruša dragog pogubila
„Vas rod moj i njegov merzko počernila.
„O bedasta svaka ona mužka glava,
„Koja god prepusti da ga žena vlada,
„Ar će ga pogledom berzo prevariti
„I lisičnem svojem delom raztužiti". 

Na ove tužbe odgovaraju mužkateri stražani: 

Netuži se, gospa, nit se nežalosti,
Da sad imaš tuge i nesreće dosti,
Vidiš hmanj (zlo) tve delo, pak zlo negovori,
Ar si zaslužila da ti kervnik dvori. itd.

Tako opjeva nepoznati domaći pjesnik Franka pan-Zrinsku.